Paučina

Mrtvi su jemci, šaptaci i proroci. Jedini svedoci i poslednji sagovornici.

Dobro je, zaista je dobro što ne moram izmišljati. Događaji koje mi Iskra prenosi – svejedno mi je da li to zaista čini ili ja sa sobom razgovaram – idu prirodnim redom, ne moram smišljati dramske zaplete, nameštene sukobe, ekscentrične ličnosti i fabulu koja se zapliće da bi se rasplela.

Napokon, pripovest je gotovo uvek pametnija od pripovedača.

Moj bivši zanat, kojim se ne bavim zato što ne mogu koliko i zbog toga što se ovde bezmalo ništa ne događa, naučio me je zapisivanju, nikako izmišljanju ili prepisivanju izmišljenog. Tako je najsigurnije i najpoštenije. Interpretacije, preuređivanja građe i tumačenja spadaju u esejistiku i propagandu, a od toga sam pobegao glavom bez obzira, između ostalog.

Jer u tim raspršenim, raspusnim i divljim rečima koje se razmenjuju tamo dole bez razloga i smisla kriju se klice novog rata.

U njima se konzerviraju, iz njih će proklijati kad kucne njihov čas.