Poslednji san

„Ovo je nešto poput fragmentarne autobiografije, nepotpune, pomalo i tajanstvene. Ali verujem da će čitaocu pružiti maksimum informacija o meni kao sineasti, kao pripovedaču (piscu), i na koji se način sve to prožima s mojim životom.“ Ovako svoju knjigu opisuje Pedro Almodovar u uvodnom delu, ujedno predstavljajući i svaku od dvanaest pripovedaka od kojih se sastoji. One obuhvataju različita razdoblja od kraja šezdesetih pa sve do danas, a pored toga što daju uvid u evoluciju Almodovara kao umetnika, one su i odraz intimnih opsesija kao što su: mračno doba školovanja, neprijatne strane popularnosti ili eksperimentisanje sa žanrovima. Svojom blagom i pronicljivom pažnjom Almodovar se u knjizi trudi da ljudske strasti sjedini s nedokučivom logikom života pa razmatra celokupni spektar boja naše duše: bol, tugu, ljubav, čežnju, ushićenje, nemir, neobuzdan poriv za komuniciranjem, i izbezumljenost ćutanjem.