Pad u vreme

Najpre zapažamo anomaliju sirove činjenice da postojimo, a tek posle onu naše specifične situacije: čuđenje da jesmo prethodi čuđenju da jesmo čovek. Neobičan karakter našeg stanja trebalo bi, međutim, da predstavlja glavnu osnovu naše zbunjenosti: manje je prirodno biti čovek nego jednostavno biti. Mi ovo instinktivno osećamo; odatle milina svaki put kad se okrenemo od samih sebe da bismo se poistovetili sa blaženim snom predmeta. Mi smo stvarno mi sami tek onda kad se, uspravni pred sobom ne podudaramo ni sa čim, čak ni sa sopstvenom posebnošću. Prokletstvo koje nas iznuruje tištalo je već našeg praroditelja, mnogo pre nego što se okrenuo drvetu saznanja. Nezadovoljan sobom, bio je još nezadovoljniji Bogom kojem je zavideo a da toga nije bio svestan; postaće to zahvaljujući dobrim uslugama kušača, pre pomoćnika nego vinovnika svoje propasti. Pre toga je živeo u predosećanju znanja, u nauci koja je bila sama sebi nepoznata, u lažnoj nevinosti, pogodnoj za nastajanje ljubomore, poroka što se rađa iz opštenja sa nekim srećnijim od nas; a naš predak se družio sa Bogom, vrebao ga je i od njega bio vreban.