Dablinci

Džojsovo remek-delo Dablinci čini petnaest priča na granici naturalizma i modernizma, koje govore o životu u Dablinu s početka 20. veka. Grad iz kog je rano otišao, ali koji je zauvek ostao mesto radnje njegovih knjiga, Džojs opisuje kao centar paralize, fizičke i duhovne. Mnogi likovi iz Dablinaca pojavljuju se, u manjim ulogama, i u romanu Uliks, a po poslednjoj i najpoznatijoj priči, „Mrtvi“, Džon Hjuston je 1987. snimio istoimeni film.

O dugotrajnoj i mukotrpnoj istoriji nastanka ove knjige, Džojs u jednom pismu kaže: „Deset godina života izgubio sam u dopisivanju i prepisci oko Dablinaca. Bila je odbačena od 40 izdavača, njen slog je triput rasturan, a jednom je čitav tiraž uništen. To me je stajalo preko 3.000 švajcarskih franaka poštarine, voznih i brodskih troškova, jer sam se dopisivao sa 110 novina, 7 advokata, 3 udruženja, 40 izdavača i nekolicinom pisaca.“

Ovo izdanje Dablinaca rađeno je prema ispravljenom engleskom izdanju iz 1967. godine, po čemu se razlikuje od prethodnih izdanja kod nas. U označavanju direktnog govora umesto znaka navodnika uvedena je crta, pošto je Džojs smatrao znake navoda neestetskim i neprirodnim. Nisu ispravljani ni Džojsovi kurzivi, a interpunkcija i spelovanje su vraćeni na prvo, londonsko, izdanje iz 1914, koje je, za razliku od kasnijih, poštovalo autorovo izbegavanje korišćenja znakova interpunkcije.