Mikelanđelo

Nije bio nežan prema svojim sugrađanima. Njegov slobodarski genije, širokih grudi, prezirao je njihovo sitničarsko spletkarenje, njihov izveštačeni duh, njihov površni idealizam, njihovu bolećivu osećajnost, njihovu bolešljivu tananost. Postupao je sa njima grubo, ali ih je voleo.
***
Bio je usamljen. Mrzeo je, i mrzeli su ga. Voleo je, a nije bio voljen. Divili su mu se i bojali ga se. Na kraju, ulivao je pobožno strahopoštovanje: vladao je u svome stoleću. Tada se malo smirio.
***
Nikada nije bio spokojan, nikada nije bio srećan, što je dato i najnižem stvorenju: moći se u svom životu, za trenutak, uspavati u krilu nežnosti drugoga…