Vlastelinstva

edan dečak priča svoju priču, njegov glas dolazi iz prostora koji je u nastajanju: od prvih sećanja, mutnih i preverbalnih, prvih reči koje se sriču, stvari koje tek dobijaju imena, ka iskustvima koja dečaka uvode u poredak sve do samog praga odraslog doba (gde se priča upravo i završava) – u prostoru, dakle, u kome se jezik tek formira, u kojem tek nastaju označiteljske strukture predodređene, na koncu, da propišu i pokore. Ovaj glas kao da dolazi iz rascepa u diskursu: između dečje naivnosti, prijemčive i jednostavne, i onog što se pod pojmom ideologije može razumeti kao sistem vrednosti vladajućeg, svakako kapitalističkog, poretka.