Priče o Fra-Petru

Fra Petar je ležao, uzet ali rumen i veseo u licu. Iznad njegove glave rafovi puni sahadžijskog i tufegdžijskog alata. Po zidovima mnogo malih i velikih časovnika.
Kad bi naš razgovor zastao za trenutak, čulo se kako njihova klatna tkaju i zuje, strigu i cakću kroz tišinu. Jedan šareni turski sahat čuo se nad svima ostalima, kao kad neko bez prestanka muze smlečnu kravu i mlaz stalno šiba u vedro puno tople jomuže. S vremena na vreme, poneki od njih stane da iskucava neke svoje sate, bez veze sa našim vremenom i podelom dana.
Fra Petar tada redovno prekine razgovor i sluša napregnuto i gleda pažljivo, kao da je neko strano lice ušlo u sobu i da javlja nešto novo i važno. Kad se pod niskim svodom izgubi i poslednji zvuk, fra Petar nastavlja.