20 godina – 20 najboljih priča

Neverovatna, po mnogo čemu šekspirovska lakoća prerušavanja junaka antologijskih priča Aleksandra Gatalice pronalazi u mreži rituala i sudbinskih određenja, beleg velike, neprikosnovene usamljenosti. I kao što Osvalda Rajnera, atentatora na Raspućina, posle šesnaestodnevnog putovanja sve zarad jednog metka, u Doveru ne čeka niko njegov, tako je anabaza tih mistifikatora, krznara, nacista, doušnika i stvaralaca, utonula u apsolutnu samoću lagune. Morsnivellatrixpohodi uvek nekog drugog. Ovde se međutim pritajeno i neotklonjivo primiče našim izgužvanim biografijama.
Gatalica priča veoma suptilno o onome što se zbivalo pre, a šta posle. Vagnerijanski akord i venecijansko ogledalo kadri su da preneraze statusom dvojnika. U svakom od nas kanda stoluje Valter Benjamin, polazeći na svoje novo, naknadno putovanje.
Ovaj izabrani Gatalica pokazuje kako je srpska moderna priča u međuvremenu stasala do magične sažetosti, bez prvih pasusa. I bez smetnji na vezama naše unjkave raspričanosti. Ne mareći ćaskanje, unapred visoko (pr)ocenjujući svog pretpostavljenog čitaoca, autor je uspeo da usred pomame naslova u vremenu romana koje još traje, čar kratke priče ostvari kao zonu slobode iskaza.
Dvadeset godina Gataličinog pripovedanja dokazuju da taj tihi žanr nije zastao na sporednom koloseku.
Ako to koga zanima, samo je još Ruski hrt Milorada Pavića u nas na razini ove maštovito svedene sveske opomena, domišljatosti, sna.
Žongleri su iz soja usamljenika. Njih na peronima svesti i nesvesti uvek sačekuje neko blizak.
Draško Ređep