Ajmo u bioskop

Nekada davno, u dalekoj galaksiji bioskop je bio centar sveta u kome su se odvijali celuloidni magijski rituali nezamislivi bez glasnih komentara publike i tone semenki koji su prisutnima pomagali da prežive bujice saspensa, straha, smeha i uzbuđenja.
Bilo je to mesto u kom su vladali drugačiji zakoni fizike, tišina i mrak imali su različita značenja od onih u spoljnom svetu, a dosada je bila najveći greh.
Apostoli tog sveta bili su Čaplin, Hičkok, Hoks, Spilberg, a stvar je postala toliko ozbiljna da su „više instance” često nalagale filmskim kritičarima da pišu tekstove koji kanonizuju samo proroke poput Džona Forda.
Mada, isti taj Ford će postati politički woke nekorektan samo koju deceniju kasnije.
Čitava ta Atlantida „20. oktobara”, „Balkanâ”, „Slavijâ”, „Kozarâ”, „Kosmajâ”, „Zvezdâ” danas je tek to – mitska zemlja izgubljena u plimi skupih multipleks bioskopa u kojima jedan „komplet” kokica, soka i karte košta više nego što je koštala godišnja članska karta Kinoteke.
Ako ste dovoljno stari, onda znate o čemu pričamo, a ako ste mladi, upravo ova knjiga će vam došapnuti tu čudesnu mantru ajmo u bioskop i otkriti izgubljeni kontinet na kom zvezde sijaju jače, snovi znače više, a (super)junaci su od krvi i mesa, a ne bezdušne titanijumske skalamerije.