Balkan i Mediteran

Nijedna Mediteranska periferija nije dovoljno udaljena da ne bi bila zapljusnuta ovim ogromnim talasom zajedničke kulture koja ostavlja uvek ponešto drugačije obrise na različitim obalama koje zapljusne. I iako prožet centrima čija je civilizacijska privlačna snaga racionalno teško objašnjiva, od Jerusalima i Aleksandrije, Carigrada, Soluna i Rima i velikim ostrvima od Kipra i Krita do Sicilije i Korzike koja su sama po sebi kulturno i istorijski bezvremeni mali Mediteranski mikrokosmosi, snažna i stalna povezanost dalekih periferija ovog živućeg kulturnog sveta predstavlja njegovu fascinantnu karakteristiku koja se najbolje razume na primerima koje Jelena Erdeljan obrađuje detaljno na stranicama ove knjige. Sveti Spiridon Kiparski i njegovo „putovanje“ od jednog mirnog i uspavanog sela najvećeg ostrva Istočnog Mediterana do najstarije srpske crkve u Zemunu simbolišu vanremenski i vanprostorni karakter verovanja, kao i potrebu čoveka da veruje i oseti bliskost sa snažnim i dobrim ljudima, čiji životi donose, uprkos stvarnosti, nadu u postojanje i nadmoć dobrog u svetu nestalnom poput plime i oseke večno pokretnog Mediteranskog giganta. Šabataj Sevi, taj novi mesija iz sedamnaestog veka, uz pomoć koga Jelena Erdeljan ocrtava koncentrične krugove dugotrajnog jevrejskog Mediteranskog kulturnog i religijskog nasleđa koji su omogućili njegovu jedinstvenu pojavu, ukazuje na irelevantnost artificijelnih granica, vremenskih okvira i prostornih omeđivanja i na potrebu njihovog prevlađivanja kako bi se razumela svepovezanost Mediteranskog čoveka, bio on Balkanac, Kipranin, Sicilijanac, Španac…

– Vlada Stanković