Betmen: Strašan vic

Čoveče, zar ovo nije kul?

Za sve učesnike mejnstrim stripske scene s kraja osamdesetih godina prošlog veka, pa i sve one koji su je gledali spolja, nosa pribijenog uz izlog – kao ja, uzastopni niz naslova Povratak Mračnog Viteza, Nadzirači, Betmen: Godina prva, Betmen: Strašan vic ulio je toj sceni potpuno nov život. Ti likovi (osim onih iz Nadzirača) bili su tu već decenijama i, iako su brojni talentovani scenaristi i crtači stvarali značajna dela u tom periodu, probudio se neverovatan osećaj novine u delima Frenka Milera i te šačice ludih Britanaca – Alana Mura, Brajana Bolanda, Džona Higinsa, Ričarda Starkingsa i Dejva Gibonsa – koji su videli silne mogućnosti u njima, u vrstama priča koje bi mogle da se pričaju i, nimalo slučajno, u načinu na koji bi priče mogle biti predstavljene.

Betmen: Strašan vic jedna je od tih gorenavedenih priča koja nije prethodno postojala u drugom formatu, kao niz stripskih sveščica koje su naposletku sabrane u taj sveobuhvatni izraz – „stripski roman“.

Strašan vic bila je tek priča na 46 strana, ali toliko zapanjujuće osmišljena i mnogo čistije i pažljivije odštampana da je ličila na neku potpuno drugu zverku, nije bila samo stvarno sjajan strip o Betmenu već i nešto drugačije. Tada to nisam kapirao, ali sad kapiram.

Eto šta neverovatno vešti autori umeju: da učine da nam staro izgleda kao novo. I uzbudljivo. Ne zaboravite uzbudljivo.

Kažu mi da Betmen: Strašan vic vuče poreklo još od nekog predloga za strip Betmen/Sudija Dred koji su Mur i Boland zakuvali. Kad je to propalo, Mur je pitao Bolanda šta bi drugo želeo da crta, na šta je Boland rekao: „Džokera, moliću.“
Baš je lepo vaspitan. I tako se rodio večni klasik.

TIM SEJL
Pasadena, Kalifornija, 2008.