Bez otadžbine

Svojom knjigom „Bez otadžbine” g. Đurić nas uvodi u povlačenje srpske vojske kroz snežnu jesen na dugoj liniji otstupanja od Dunava do Drača. Pred nama se ređaju slike umiranja, gladi i bede, povezane kroz povlačenje jedne čete trećepozivaca i njihovog komandira, mladog poručnika Marka. Ovi ljudi gaze blatnjave i smrznute ceste gonjeni nekom stihijskom silom, i u saznanju „da je sa Srbijom sve svršeno”, ostavljaju za sobom polutrule leševe pokrivene snegom, nezakopane i raskrvavljene. Ostavljaju svoje domove i porodice. Krv, koja je počela da teče u poslednjem sukobu sa neprijateljem kod Smedereva neprestano kaplje sve do Drača. Ta putanja liči na neprekidnu dugu reku u koju se utapaju premoreni leševi boraca i zarobljenika. Kulminaciona tačka ove tragedije jeste u masovnom demoralisanju naroda pred kojim su se isprečile albanske gudure, zima, neizvesnost, glad, agonija i smrt. Iz ovog poremećaja osnovnih životnih potreba i principa, javila se nova psihologija mase i pojedinaca. Odnosi među ljudima brzo su se menjali, nagon za održanjem podredio je sebi sve moralne osobine stečene godinama mirnog života. Iz ovog poremećenja svih vrednosti ne javlja se ni jedna svetiljka da nagovesti nove smernice. Moral jednog veka bio je ugušen u krvi, čovečnost bačena na đubrište a sebičnost postala je dominanta u strašnom koncertu umiranja i raspadanja.

Ante Boglić

Napisanu prirodnim stilom i dobrim književnim jezikom, ovu knjigu kao izraz čestitoga i pravoga rodoljublja, treba da čita u prvom redu jugoslovenska mladež. Sem nacionalizma, ona će u knjizi naći poglavlja od znatne umetničke vrednosti, dobre portrete seljaka-ratnika i naučiće da je Srbija uprkos svih nesreća i patnji pobedila jer su njeni stanovnici imali svest o zajednici.
Pojavi g. Đurićevoga dela mora se radovati svaki prijatelj dobre domaće knjige. Njegovu „Strašnu godinu” (Savremenik S. K. Z. 1935) nagradila je Akademija nauka; ne sumnjam da će njegovo delo biti sve bolje primano, naročito kad u svojoj trećoj knjizi (koja izlazi ovih dana pod naslovom „Ka pobedi”), ili možda u četvrtoj bude završio celu viziju rata. Tako ćemo pored uspomena jednog artiljerca, g. Stevana Jakovljevića, imati i uspomene jednog pešaka, g. A. Đurića.

Božidar Kovačević