Ecce homo

Poslednja knjiga koju će Niče, u dramatičnim okolnostima, napisati (1888) samo nekoliko nedelja pre svog konačnog sloma, a koja će prvi put biti objavljena tek 1908. Zagonetno delo, jer niko takvo nije stvorio o sebi kao osobenu intelektualnu autobiografiju. U njemu autor dočarava sopstveno viđenje svoga dela, razvoja i, uopšte, života. Kataklizmički ispituje likove s kojima se poistovećuje i kataklizmički najavljuje svoje daljnje razotkrivanje svih vrednosti. To je konačan izraz Ničeovog glavnog uverenja. Njegova duhovna oporuka.

Filozofsko delo pisano pred smrt, ima izvesno vidovito predosećanje, svojstveno ljudima intenzivne duše i velike usamljenosti. Testament velikog filozofa, namenjen samo odabranima i retkima, nasuprot volji samog Ničea štampan i priređen za sve nas.

„…Ja nisam, na primer, nipošto nikakav bauk, nikakvo moralno čudovište — ja sam, štaviše, priroda protivstavljena vrsti čoveka koja se dosad poštovala kao puna vrlina. Među nama, čini mi se da upravo otuda potiče moj ponos„…