Emil i Natalija

Valzerove priče na prvi pogled liče na priče ruskog pisca Danila Harmsa, lucidne su i imaju iznenadne obrte i završetke, ali ih razlikuje posebna liričnost, proistekla iz piščeve osetljivosti i životnog tragizma. Kada bismo svakog pisca mogli da zamislimo u nekom predelu, Valzerovo mesto bilo bi u kući na ivici ambisa. On se, ipak, zadržava negde, opstaje, ali uz pretnju da svaki čas može da padne. Ipak, kod Valzera uvek ima pozitivnog, ima dosta priča koje su čista umetnost „l`art pour l`art“, jer je pisanje za Valzera bilo akt najveće svesne koncentracije, a može se naći i nešto od metafizike zena.

U vezi sa Valzerovim uticajem na Kafku, književna kritika danas nesumnjive dokaze za to nalazi u njegovom romanu „Jakob fon Gunten“. I Robert Muzil je upozorio da Kafkino delo mnogo podseća na ono što je pisao Robert Valzer koga ne treba kopirati, a Maks Friš je otkrio Kafkinu naklonost prema Valzerovom „Jakobu fon Guntenu“.

Moja osećanja su kao vrhovi turpija koji me povređuju. Srce želi da bude povređeno, a misli žele da budu izmorene. Želim mesec da sabijem u pesmu i sve zvezde i sebe da pomešam sa njima. Šta drugo da otpočnem sa osećanjima nego da ih ostavim da se poput riba koprcaju na pesku reči i pustim ih da umru. Sa sobom ću završiti čim završim sa pesništvom i to me raduje. Laku noć!

Robert Valzer