Esej o Džojsu

Uliks je knjiga o kojoj je je, posle Šekspirovih drama, najviše napisano u istoriji književnosti i književne kritike, a mnoga od tih «pisanija»predstavljaju odistinske gluposti. Nije, stoga, teško pretpostaviti da se Nabokov osetio pozvanim, kao pisac i umetnik, da izrazi i svoj bliski kriticki, književni i umetnicki sud. Najvažnije sa Nabokovljevog umetnickog stanovišta: ma šta ko ponaosob mislio o Džojsu i njegovom najpoznatijem delu, to su ipak pisac i roman koji su znacajno (a ima onih koji bi dodali i presudno), obeležili evropsku književnost XX veka («posle Uliksa», rekao je jednom Slobodan Selenic »u Evropi se više nije moglo pisati kao pre toga…»).