Glogi

Kako je živeo, voleo i plakao Nebojša Glogovac?

Lobanja, Šone, Šonsi, Glogi, Nebojša, Pančevac – i još mnogo imena i nadimaka imao je čovek koji je glumi, ali i svemu ostalom, dao i karakter i reč.

Bio je svoj i neosvojiv. Davao se kome je hteo, a zauzvrat nije tražio ništa.

Svedočenja najbližih otkrivaju nepoznate detalje iz života ovog velikana: kako je kao momak radio u prodavnici muzičkih uređaja, šta mu se sve dešavalo dok je stopirao od Pančeva do Beograda, zašto mu se na prijemnom ispitu na Akademiji dramskih umetnosti tresla noga i kako su sve velike uloge i najveći reditelji posle toga tražili i jurili baš njega.

Ovde su prvi put objavljene pesme koje je pisao za svoju dušu.

U najlepšem maniru sudaraju se ispovesti mladih glumaca, koji su ga doživljavali kao ćaleta, i bardova jugoslovenske scene, koji nikada ne mogu da zaborave trenutke provedene sa njim, i na sceni i u kafani. Sudar generacija, koje je samo Glogi umeo da objedini.

Zašto je odbio Anđelinu Džoli, a prihvatio da bude Draža Mihailović, šta mu je značila Crvena zvezda i koje su ga strasti, pored motora, tavli i kuvanja, još opsedale.

O inspiraciji i radovanju svakodnevnim trenucima, ali i o momentima kada mu je život dodelio ulogu da se suoči sa smrću, govore njegovi prijatelji.

O najvoljenijem srpskom glumcu pripovedaju Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Anica Dobra, Žarko Laušević, Rade Šerbedžija, Nikola Đuričko, Vida Ognjenović, Nikola Pejaković, Paolo Mađeli, Jagoš Marković, Aleksandar Popovski, ali i žene s kojima se voleo, kumovi, prijatelji, ljudi koji su bili sa njim kada nije bio na sceni, kada se saplitao o sopstveni talenat i kada mu je trebalo snage da se popne na glumački tron. S kojeg nikada nije sišao.

Na ovoj vrtešci reči i emocija, suze smenjuju smeh, a smeh izaziva suze. Nema zaustavljanja, fliper se igra u četiri ruke.

Umeo je i da živi, a i da umre.

Njegov recept nalazi se među ovim stranicama.