Hiljadu ždralova

Čajna ceremonija, aranžiranje cveca, uredivanje vrtova i umetnost stvaranja lepog porcelana stoje u pozadini ovog romana kao simboli vecnog i bezvremenog u ljudskom stvaralaštvu. Nasuprot tome, ljudska osecanja su prikazana kao trenutacna, krhka, promenljiva i prolazna. U tom kontrastu coveka i umetnosti Kavabata je ispleo suptilan i delikatan zaplet romana. Glavni junak, Kikudi, žrtva je svojih uspomena iz detinjstva i ne uspeva da zauzme odredeni stav u stvarnosti. Posle smrti oca i majke, on traga za svežom i cistom ljubavlju, ali ne može da se oslobodi mracnih uspomena iz detinjstva. Zatim se kobno zaljubljuje u bivšu ljubavnicu svoga oca, gospodu Ota, koja mu pruža most izmedu prošlosti i sadašnjosti. Opsednuta kajanjem i osecanjem krivice, gospoda Ota izvršava samoubistvo. Posle njene smrti, Kikudi ne može da se oslobodi žudnje za pokojnicom, ali postepeno njegova ljubav prema majci prelazi na njenu kcerku, Fumiko. Kraj romana je neizvestan pošto je i Fumiko obuzeta osecanjem krivice i nije u stanju da otvoreno prihvati Kikudijevu ljubav.
Jasunari Kavabata (1899–1972) prvi je japanski pisac koji je 1968. godine dobio Nobelovu nagradu „zbog pripovedackog majstorstva koje sa velikom osecajnošcu izražava suštinu japanskog duha“. Izvršio je samoubistvo, aprila 1972, ne ostavivši nikakvu belešku ni objašnjenje. Izucavao je klasicnu japansku književnosti i bio je njome oduševljen, narocito poezijom i prozom nastalim u desetom veku, koje su uticale i koje su, po njemu, „usmeravale japansku književnost tokom osam stotina godina“. Književna tradicija Japana, i ne samo ona, ogleda se u vecini njegovih dela. Pored niza knjiga prica i novela, Kavabata je objavio tridesetak romana, medu njima su: Snežna zemlja (1935–37), Hiljadu ždralova (1949), Zvuk planine (1953), Jezero (1954), Lepota i tuga (1961), Stari grad (1961)…