Hleb u velikom ratu

„Hleb je najveći saveznik, što ga može imati neka vojska.“ – Ruska poslovica

Publikacija se ne bavi samo pekarstvom, količinom i kvalitetom hleba u Velikom ratu. Tema ove knjige jeste i čudesnost hleba kao žive riznice i svedočanstva o njegovom egzistencijalnom i esencijalnom značaju za čoveka. O etičkim i simboličkim vrednostima i padovima ljudi i u najtežim životnim okolnostima, kakav je rat. U svakom ratu na površinu, surovo, izbijaju dva pitanja – pravno i moralno.

Hleb je u Velikom ratu imao egzistencijalni značaj, ali je prvenstveno bio i pitanje moralnih vrednosti. Odnos zaraćenih strana prema neprijateljskom domaćem frontu, osećaj solidarnosti i spremnost na odricanje, aktivnosti na prikupljanju pomoći u hrani, razlike u sledovanjima hleba u odnosu na društveni status i, posebno, tretiranje zarobljenika – sve su to bila pitanja etičke vertikale.

Posebna tema u ovoj publikaciji jeste stradanje, ali i odlučnost i humanost srpskog naroda i to kroz životne priče „običnih ljudi“. Hleb u srpskoj tradiciji ima jedinstveno mesto i prati čovekov život, u stopu, od rođenja do smrti, pa i posle smrti, kao hrana, kao kulturna baština i religijski simbol. Takav odnos prema hlebu nije zaboravljen ni u najtežim uslovima rata. Hleb se u srpskom jeziku koristi i kao uopšteni sinonim za hranu. Kada neko pita – ima li hleba, misli – ima li nešto za jelo. Mala država, kakva je bila Srbija 1914. godine, iscrpljena prethodnim balkanskim ratovima, izgubila je više od 1.100.000 stanovnika (vojnika i civila), odnosno 60 odsto muške populacije. Tačan broj žrtava nije utvrđen. Iako pobednica u ratu, bila je to Pirova pobeda Srbije!