Idi na golgotu

Najsovjetskiji među Sovjetima, najpijaniji među pijancima, obožavatelj birtija i beskrajnog nagvažanja, Ivan Opankov ni po svemu se ne bi odvajao od običnog smrtnika u Sovjetskom Savezu niti od bilo kog drugog Zinovjevljevog lika, da nije bio, najprostije rečeno… Bog.

U to nema sumnje: iako ubeđeni ateista (da li Bog veruje u sopstveno postojanje?), Opankov je Bog. To izgovara jasno i glasno na početku priče, i od tada ne prestaje da sledi stope svog uvaženog prethodnika: Hrista. Kao i Isus, osnivač jedne nove religije, Ivan Opankov poučava, propoveda, govori u metaforama, čini čuda.

Ali, vremena su se promenila. Hristovo vreme davno je prošlo; naš heroj živi u doba komunizma i čuda koja čini u skladu su sa tim vremenom i društvom. Društvom koje je duboko apatično, materijalističko i koje je prevazišlo postradanje, dakle društvom beznađa. Opankov, kao i Hrist, ima moć da isceljuje one koji u njega veruju. Ali koje bolesti on leči? Mucanje, gojaznost, impotenciju.

Opankov i njegova religija imaju dostojnog protivnika u svom Antipodu: ideologiji. Religija i ideologija pripisuju sebi istu ulogu i nameru u odnosu na čoveka. Ali, manje zahtevna a utešnija jer više guši, čini se da ideologija ima sve šanse da odnese pobedu.

Ivan Opankov ima tu vrhovnu nameru: da postane osnivač jedne nove religije, da se poistoveti sa Tvorcem. To mu neće oprostiti. Kao Hrist, i on je prvo priznat i slavljen sbog svojih čudesnih moći. Kao i On, triumfalno će ući u Jerusalim (Moskvu), ali ubrzo ga stižu i Judin poljubac, i suđenje, i put na Golgotu.

Ipak, kao još jedan znak vremena, Golgota, taj vrhunski znak Poznanja u obliku kazne, biće mu uskraćen. Naše doba ne ubija Hrista, ono ubija Boga u Hristu. Razlika je bitna.