Istočno pitanje

Ja sam u ovom delu dao u našoj istorijskoj nauci prvi celokupan pregled Istočnog pitanja. Nije mi bio cilj da opisujem događaje i stanja, što je zadaća istorije Osmanlijske carevine, nego da iznesem sve momente, prilike i događaje, koji su bili od važnosti za razvoj i rešavanje ovoga pitanja, i da izložim i objasnim politiku Osmanlijske carevine i evropskih naroda i država u ovom pitanju. Činjenice, događaji i stanja opisuju se ovde samo toliko, koliko je potrebno za to objašnjenje i za okvir jednoga pregleda.
Glavno, je dakle, bio onaj elemenat kretanja i promena, diplomatske, ratne i reformne akcije, koji je pospešivao ili usporavao napredovanje ili nazadovanje Osmanlijske carevine prema Evropi. Težište sam postavio na izlaganje uzroka i posledica, akcija i rezultata, na sintezu pojava, što i odgovara karakteru ovakvog pregleda).
Ja uzimam Istočno pitanje kao pitanje o opstanku Osmanlijske carevine na Balkanskom poluostrvu i u Levantu.
I u prvom periodu, u doba napredovanja do 1683, i u drugom periodu u doba uzmicanja osmanlijske vlasti posle 1683. stalno je bilo otvoreno pitanje o proterivanju Osmanlija iz spomenutog područja i o nasledstvu njihove baštine, dok takvo pitanje, inače, nije ni o jednom evropskom narodu ni postavljano. Borba između evropskog hrišćanstva i azijskog osmanlijskog islama čini, (dakle), jednu suvislu celinu sve od prve pojave Osmanlija u spomenutim oblastima. Tu je trvenje bilo neprekidno, jer su to hrišćanstvo i taj islam sintetizirali u sebi dva potpuno oprečna pogleda na svet i društvo, dve rase i dve kulture. Jedno pored drugog nije moglo postojiti bez borbe, tim teže što su se nekulturnije Osmanlije naturali kao gospodari kulturnijim hrišćanskim narodima i učinili ih gotovo bespravnim podanicima, rajom. Oni po svom tumačenju islama nisu ni mogli zamisliti svoj drukčiji odnos prema hrišćanima nego kao odnos gospodara prema slugama.