Janičarove uspomene

Janičarove uspomene ili turska hronika nastala iz pera Konstantina Mihailovića na početku XVI veka i predstavlja jedno od najstarijih dela pisanih na poljskom jeziku. Mijajlo Konstantinov ili Konstantin Mihailović iz Ostrvice (rudnička Ostrvica, jedno od najvažnijih utvrđenja srednjovekovne Srbije) u proleće 1453. godine biva poslan sa 1500 odabranih konjanika sultanu Mehmedu II od strane despota Đurđa pod vođstvom Jakše Brežića (deda Ivana Groznog). 1455. godine sultan Mehmed II osvaja Novo Brdo, zarobio je mušku momčad 320 duša, i oko 700 ženskinja razdao je svojim vojnicima kao roblje, a najlepše momke ostavio je za sebe, da mu budu janičari, i poslao ih je odmah u Malu Aziju.“ — Među ovim nesrećnicima bio je i naš Mijailo iz Ostrvice sa svoja rođena dva brata. „I tako terali su nas Turci“, pripoveda on sam „u jednoj gomili; a kad smo god ušli u šume ili među gore, svagda smo razmišljali o tom, da one Turke pobijemo, pa da pobegnemo u goru. No ipak smo nas dvanaest pobegli od njih noću u jedno selo; ali kad su nas ulovili, tako su nas povezali tukli i vukli za konjima, da je divno čudo kako je ostala duša u nama.“ 1456. pri napadu na Beograd Konstantin je već bio u janičarima, učestvovao je i u ratu protiv Moreje (1458-1460), protiv Trapezunta, Uzun Hasana u Karamanskoj (1461) i vojvode Drakula. Po osvojenju Bosne Memhmed II ostavio je janičara Konstantina Mihailovića u utvrđenju, o čemu piše: „ostavio je u jednom gradu, koji se zove Zvečaj, nedaleko od Jajca, dao mi je 50 Janičara u posadu za taj grad. No kad je sultan otišao iz ove zemlje, ugarski kralj Matija (Korvin) neoklevajući dođe odmah u jesen u Bosnu, opsedne Jajce i grad Zvečaj, u kom sam ja bio. Kako kralj Matija dobi Jajce na predaju, odmah dođe k ugarskoj vojsci pod Zvečaj, i tako morasmo se i mi predati. A ja sam hvalio Boga, što sam mogao tako s obrazom i poštenjem vratiti se opet natrag među hrišćane.”