Jedna žena u Berlinu

Ko želi da sazna kako je zaista bilo, moraće da se drži žena. Jer muškarci su se u ruinama pokazali kao „slabiji pol“. Tako to vidi autorka ove knjige koja je kraj rata dožvijela u Berlinu. Njeni zapisi su oslobođeni svake samocenzure. U Švajcarskoj ih je 1959. godine objavila jedna mala izdavačka kuća bez ikakvih dodavanja i dotjerivanja. Posle toga više nisu bili dostupni; novo izdanje bilo je moguće tek nakon smrti autorke. U ovom jedinstevnom dokumentu nije opisano ništa iznimno, već ono što su milioni žena doživjeli; prvo preživljavanje u ruševinama bez vode, plina i struje, praćeno glađu , strahom i patnjom. Zatim, osvetu pobjednika posle bitke za Berlin.

Ovdje nema ni traga samosažaljenju od koga su patili poraženi Nemci. Dnevnik karakteriše hladnokrvnost bez ikakvih iluzija, nepodmitljivo zapažanje, bespoštedno posmatranje i morbidan humor. Autorka kratko i jasno konstatuje: „Istorija je veoma tegobna.“