Koga Boga

„ Nema pravde u kosmosu ima samo pesama o njoj.“ – Zlatko Stevanović rođen je 1989. godine u Užicu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio zbirku pesama „Dnevnik u osam” (Darma books, 2019).

Poezija Zlatka Stevanovića jedna je duga, duga, neplaćena i neprospavana noć. Ona ljubi našu bedu, naše umore i polustanja, voli našu maglu, gušenja i bolove, naše ledine, rafove, zujanja, sve naše melanholije. Njeni junaci smo mi podstanari, mi čiča Bobani, mi gladni, zarobljeni u gradskom prevozu, u glibu, u mutnom, na periferiji. Ali to nije poezija nekretanja: u ritmu kratk-ih i jasnih, iskreno političkih stihova, nešto se slavi, postaje se mlaz, nekuda se ide. Na izmaku odustajanja nazire se sloboda, čeka se revolucija.- Miloš Živković

Otkud ova uporna melanholija koja ispunjava nove pesme Zlatka Stevanovića, koja kao da se preliva na čitav živi svet, i kao da se prostire do svakog kutka pesnikove i spoljašnje i unutrašnje stvarnosti? Možda pre treba pitati: čija je melanholija iz ovih stihova? Suptilno ali vrlo direktno, pevajući o ljudima iz čekaonica, iz gradskog prevoza i vozova, gradilišta i prodavnica, svrstavajući se uz njih i deleći svet sa njima, pesnik povlači jednu par exellence političku razliku – njegov glas dolazi iz jednog sveta unutar sveta, sveta onih kojima u ovakvom poretku stvari kao da ne sleduje ništa osim melanholije.

I tu je ono vrlo osobeno kod Stevanovića, ono što njegova poezija rasvetljava pre kroz doživ-ljaj sveta nego nekim naučenim političkim jezikom, to da je ovo jedna politika bez imena. Tu smo gde su sva politička imena potrošena, gde kao da nemamo ništa osim osećaja gorčine ili mutne želje da se iz njega otrgnemo. Sa tog mesta, upravo, pevamo – možda baš želeći da to ime izgovorimo. – Uroš Kotlajić