Košmarnik (Кошmарnik)

Vreme nije ispalo iz zgloba već se čuje „krckanje iščašenih udova otuđenih od zglobova”; nema „zuba vremena” već su zubi detinja trauma kao „ljigavi polumrtvi rak u usnoj duplji”. Nema sigurnog koračanja kroz procepe i logička ulegnuća Košmarnika, nema fetišizacije smrti, spoznaje ili katarze, samo ritam bezobalnih rečenica koji ne garantuje ništa osim vlastitog nestajanja.

Ivan Isailović

Na plafonu dnevnog boravka providi se nebo, rupa sa krova kidiše na kuću i njenu nepokretnost, sneg i sve jača kiša tope joj kosti. Stanem na trenutak, ostavim ranac na pod, počešem se do bola, sa utiskom da će se zidovi svakog trenutka urušiti. Ne možemo da uđemo u pola domaćinstva, znakovi pokušaja provaljivanja, neuspešno sečeni katanci po sobama. Deda je davno previše dobro sakrio ključeve. Nedostupne su spavaće sobe, slike male dece, orasi-čuvari pod krevetima, ostave sa senkama tegli ajvara uvijenih u novinski papir, ve-ce šolja, knjige, prljavština, ožiljci na krevetima. Trudim se da mi glas zvuči ozbiljno kroz plač. Okrećem lice od dobrog komite i dobre učiteljice.