Kraj. Ponovo

Voleo je maglovite jesenje večeri u kojima se vidi samo ono što je sasvim blizu. U malom svetu prečnika dužine jednog metra, ograničenom zidovima od kondenzovane vlage, u kojem nema mesta ni za koga drugog, mogao je da se pretvara da je sam: na ulici, u gradu, na svetu. Vidi samo korak ili dva ispred sebe, a njegov mali svet pomera se s njim kao da ga na tamnom podijumu prati okrugli snop žutog svetla. Od ljudi koji mu dolaze u susret, prvo čuje samo tihe prigušene korake koji postaju sve glasniji, a onda, na tren, zamagljeni zid zaseku crne senke koje brzo promaknu i nestanu. U magli je mogao da prođe i pored poznanika koje nije morao da pozdravlja ili da se upušta u dosadne uljudne razgovore o bilo čemu. Većina njih mu je ionako išla na živce. Imao je šesnaest godina: dovoljno za cigarete, alkohol i večernja skitanja, a nedovoljno za pravu samostalnost. Odavno mu je postalo mrsko da matorcima polaže račune. Jednoiposoban stan u Naselju, na dvanaestom spratu solitera od dvadeset spratova, svakog dana mu je izgledao sve manji. Podnošljiv je bio samo u trenucima kad se po njemu niko nije previše kretao, oko 10 bi matori dremao ispred televizora, a matora spremala po kuhinji, pa onda za velikim trpezarijskim stolom zapalila cigaretu, dok bi on u svojoj sobici, sa slušalicama na ušima, puštao muziku s kasetofona, čitao ili tiho, skoro bez zvuka, po gitari prebirao akorde, ne dotičući zapravo žice. Inače, veći deo vremena je imao osećaj da je u stanu nepodnošljiva gužva, iako je u njemu bilo samo njih troje. Kao da se plafon svakog dana za milimetar ili dva spuštao, a zidovi približavali jedan drugom. Nedostajalo mu je vazduha, želeo je da izađe, želeo je na ulicu, u hladno veče, u maglovitu zavetrinu. On i matori bi, rutinom dvojice prekaljenih pozorišnih glumaca, svake večeri do poslednjeg detalja ponavljali uigranu rolu. Sami za sebe i za matoru kad nije radila poslepodne, odigrali bi malu ambijentalnu jednočinku. Kad bi već bio na vratima, nakon što bi obukao iznošenu vijetnamku i jednom rukom zgrabio crnu pletenu kapu, a drugom se uhvatio za kvaku, iz dnevnog boravka oglasio bi se matori…