Lažne bajke

Držeći se slavnog objašnjenja da se ne zna kada su bajke nastale, te da je njihova priroda skitalačka, da lako prolaze kroz vreme, mesta, društvene slojeve i od slušaoca uspevaju da stvore pripovedača – tri para ruku, ljudi obuzetih osećajem poetskog humora, hrle ka istom cilju: da se i sami uvere kako pričama nema kraja. Da bajke koje su nekada slušali i čitali – a nisu ih zaboravili – mogu imati beskonačno mnogo verzija. I jednako toliko različitih pouka.

Uporno nastojeći da razotkriju tajne života koje su počele da ih brinu još u detinjstvu – pa pretražujući naizgled poznat teren – David, Mimi i Slavko imaju utisak da im saznanje stalno izmiče. Tako potvrđuju da je pisanje uvek jedna vrsta sakrivanja nečega što posle obavezno biva razotkriveno. Čitaocu ostavljaju zadatak da sâm protumači poslednju bajku datu bez reči kroz ilustraciju „Kentaur“ na samom kraju knjige. Neka sâm sebi priušti zadovoljstvo pripovedanja, kao i davanja pouke. Zbog koje neće biti u prilici da se ljuti na pripovedača!