Lična dokumenta

Rukopis koji sam sročio, povest na koju sam se odvažio, pelen – čemer je moje istine, lične i javne, pouzdane, kao što može biti svedočenje jednog učesnika i očevica. Istina za koju ne smatram da će biti i istina moga doba, jer to je moj doživljaj sveta, rešen da sa sebe nikako ne skidam gadiluk i blato kroz koje sam prošao. Tako neočišćen, kaljav, sa predumišljajem, pokušaću da uspostavim svoj unutrašnji svet, ne bih li se dokopao i svog spoljašnjeg sveta, koji su se u Udesu raspali svom dužom vremena i prostora, pa ih ima, eto, i ovde u Brdima.

Neopozivo će sva imena, prezimena i nadimci biti istiniti. Ono što sam samo čuo, a smatram pouzdanim, naglasiću naročito. Eto, stigoh, nogu pred nogu, ovde u Brdima, do osnovnih pravila kritičkog izdanja mog života, zabavnog i poučnog štiva, sa tragičkim elementima.

Previše sam strastveno prilazio mojim pozivima i delanjima, veri, literaturi, filozofiji, pozorištu, politici. Sada, kada sam lišen viška strasti i nepotrebnog znanja, predočiću činjenice, bez ukrasa, možda sa zrncem mašte, i to samo tamo kuda nisam domašio u svojim istraživanjima. Eto, tako ću, rukopisom Lična dokumenta, najuriti i doakati nemilosrdno svim grozotama koje su mi noćima činile zasede. I još nešto: rukopis ću smatrati vrednim i dragocenim, ako ga iole razumeju oni koji bukvalno shvataju zakone prirode i društva.