Mučnina

Mučnina se kreće blizu nultog nivoa onoliko koliko je to moguće. Ovde je svaka nova reč, svaka nova rečenica napor, kao da se jezik konstantno urušava i ponovo spaja sa stvarima. U Mučnini Sartr piše o depresiji koju je doživeo kao gimnazijski učitelj u Avru sredinom tridesetih godina dvadesetog veka. To je njegovo najličnije delo.

Antoan Rokanten, kako se glavna ličnost zove, doživljava noć kao `sladunjavu, oklevajuću`, vidi svoju ruku `koja leži preko stola`, vidi `zastrašujuću, opscenu golotinju` korena drveta, i kako njegovo crno stablo ne nestaje, nego sasvim suprotno deluje kao `preveliki zalogaj koji zastaje nasred grla`. Povraća mu se od svih stvari oko njega. Oseća se kao da ga je savladalo nešto što ne razume, nekakav preobražaj koji preti da ga potpuno parališe.“

Espen Hamer, Unutarnji mrak