Na strašnom sudu

„Radoje J. Vukčević diplomirao je pravo na Kolumbija Univerzitetu u SAD, potom je studirao na Kings koledžu u Londonu i na Sorbonu u Parizu, a doktorsku disertaciju odbranio je na Hajdelbergu. Početkom Drugog svetskog rata Radoje je živeo u SAD-u i od strane Ministarstva odbrane SAD bio je izabran da bude oficir za vezu sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini i Dražom Mihailovićem. Po završetku rata bilo mu je zabranjeno vratiti se u Jugoslaviju.

…U ovu neobičnu međunarodnu pometnju, demokratsku naivnost, Čerčilovu osionost i komunističku prevrtljivost, upao je dobronamerni Draža Mihailović, koji se isuviše oslanjao na zdravi ljudski razum, demokratska načela, savezničku vernost, svoju nemoćnu vladu i svog nedoraslog kralja. „Sudbina me bacila u najteže vihorove. Mnogo sam hteo, mnogo sam započeo, ali bura, svetska bura odnela je i mene i moje delo”, (citat) kaže Draža Mihailović u svojoj poslednjoj rečenici…

Suđenje Draži Mihailoviću

Odavno se od Srba u slobodnom svetu očekivao ozbiljan i dostojanstven odgovor komunističkoj pravdi koja je godine 1946. osudila generala Dražu Mihailovića na smrt.

Srpsko istorijsko-kulturno društvo „Njegoš” uzelo je na sebe da ispuni tu dužnost. Na svojoj Desetoj redovnoj godišnjoj skupštini, u jesen 1966. godine, na predlog tadašnjeg predsednika Centralnog odbora g. dr Ranka Medenice, članstvo je taj ogroman i značajan posao poverilo g. dr Radoju Vukčeviću, predratnom uglednom beogradskom advokatu, sadašnjem profesoru univerziteta u Sjedinjenim Državama i dugogodišnjem članu Redakcionog odbora časopisa „Glasnik” SIKD „Njegoš”.

Bolji izbor, zaista, nije mogao biti učinjen. I kao pravnik od iskustva i znanja, i kao veliki poznavalac komunizma i političkih zbivanja u svetu, i kao bliski saradnik generala Mihailovića, g. dr Vukčević je prosto bio predodređen da u hram Pravde uzida veliku istorijsku istinu o našem heroju, mučeniku i pravedniku generalu Draži Mihailoviću. Da je dr Vukčević bio u Beogradu, a ne u izgnanstvu, njemu bi, svakako, bila poverena odbrana đenerala Draže Mihailovića, ukoliko bi se komunističke vlasti saglasile s njegovim izborom. Reči koje bi izgovorio pred komunističkim sudom 1946. godine, čitaoci će naći u ovoj njegovoj knjizi. One, ma koliko bile snažne i ubedljive, ne bi uticale na komunistički sud koji je imao gotovu presudu pre no što je suđenje Mihailoviću i počelo. Ali bi te reči, možda, probudile uspavanu savest moralnih ubica Mihailovićevih i pokrenule ih, ma i u poslednjem trenutku, da svoje greške isprave i spasu život pravedniku.“