Najlepše priče – Momo Kapor

„1. Lepa priča je ona koja ima prosto lepu priču(zanimljivu i intrigantnu fabulu, sa neočekivanim obrtom). Ta lepa priča dešava se u sadašnjosti (u trenutku pisanja), svuda tamo gde je njen autor „skitao“, na Adi Ciganliji, uSarajevu, Njujorku, Parizu, Dubrovniku ili krševitoj i ratničkoj
Hercegovini. Rečju, ceo svet joj je u ruci, u malom prstu.

2. Lepa priča neguje poseban tip junaka. Kaporu su dragi „autsajderi“, „foliranti“, „skitnice“,„sanjari“, „zanesenjaci“, odnosno svi „pomereni“ tipovi urbanog, andergraund senzibiliteta.
U poslednje vreme ništa manje, ako ne i više, dragi su mu ruralni, ratnički, „autentični“ (naši,
pre svega iz rodne Hercegovine) likovi.

3. Lepa priča traži i posebnu vrstu jezika. Nonšalantnog, kozerskog, sa primesama intelektualnog slenga. U svakom slučaju, komunikativnog, pitkog poput omiljenog pića.
A najlepše Kaporove priče, po potpisniku ovih redova, jesu one za koje svaki čitalac
(a to znači svaki potencijalni pisac) zažali, kad ih je pročitao,što ih sam nije napisao.
Ili bolje reći, obraduje se iskrena srca piscu koji ih je napisao.“