Napoleon

Ko i ovakva dela treba da biraju čas svoje pojave, Napoleon od Aleksandra Dime, nije imao boljeg trenutka nego što je ovaj u kojem se predstavlja srpskome čitaocu.
Čitavo jedno stoleće razdvaja nas od vremena otkako je Napoleon Bonaparta predstavljao blistavu žižu celokupnog evropskog života, delujući, čas plodonosno, čas razorno, pa ipak onaj silni pritok rasprava i spisa, koji se odnose na njegovu ličnost ne samo da nije suzbijen, već naprotiv, baš sada, u najnovije vreme, doživljujemo, ne samo u Francuskoj, već svuda i na sve strane, pravu Napoleonovu renesansu.
Čar njegove nenadmašne ličnosti mami iznova, da sa perom i sa mačem u ruci, idemo njegovim ispolinskim, još nezbrisanim tragovima, te da pronalazimo i osveštavamo izvore njegovih uspeha i neuspeha, da raščlanjujemo njegov genije i način njegova mišljenja, da opisujemo uzbudljive prizore njegove brze i blistave pojave i njegovog gašenja i najzad, da toga naslednika i dovršioca velike revolucije prikažemo kao sejača novoga semena.
Njegov preduzimalački i organizatorski genije, moć njegova života i volje, njegova ljubav prema slavi i ogromna sila, koju mu je u ruke stavila revolucija, načiniše od njega najneobičnijeg vojskovođu i najvećeg zavojevača. Došao odozdo, iz naroda, dospeo do najvišeg stupnja, od prostog artiljeriskog oficira postao glava jednog od najvećih naroda, usudio se da smišlja o svetskoj monarhiji, koju je u jednom trenutku i ostvario. Pošto je svojim pobedama stekao carevinu, hteo je da pokori Evropu pomoću Francuske i da potčini Englesku pomoću Evrope, gospodareći nad jednom svojim vojničkim sistemom, ukroćavajući drugu svojom kopnenom opsadom. Ta namera pošla mu je za rukom; i za nekoliko godina, od Lisabona do Moskve, i narodi i potentati bili su pokorni njegovoj đeneralskoj zapovesti.