Ne pitam se više ja

Pišem neke priče. Uglavnom kratke, iz života. U stvari, ja ih samo zapisujem, neko drugi, ili nešto drugo, smesti ih u moju glavu, samo se stvore niotkud! Obično je to noću, pred zoru. Priča mi kucka po mozgu i tera me da se probudim. Brzo je zapišem, da mi ne pobegne. Jednom sam sedela u kupatilu u gluvo doba noći i kucala, da ne probudim nikoga. Zaključila sam da su moje priče „noćne ptice“, izgleda.

Mada, nije baš uvek tako! Nekad priča navali da izađe usred vožnje gradskim prevozom. Eto, baš tada joj je došlo! I šta ću, uzmem telefon i zapisujem… Uglavnom bira priliku kad je neprilika… Tako to ide! Kad pustim priču napolje, osetim neko divno olakšanje. Srećna sam i ja što je priča izašla u svet, što je slobodna. Zajedno se radujemo, nas dve, priča i ja!

Kasnije, kad čitam neke od njih pitam se ponekad da li sam ih ja napisala. I čini mi se često da ne bih mogla ponovo tako! Nekad sam zadovoljna, učini mi se da su dobre.

A onda uzmem da čitam neku drugu knjigu, knjigu nekog pravog pisca.

I jednostavno se smanjim. Dođe mi da izbrišem sve što sam napisala! Učini mi se tako beznačajno, sve moje! Osetim se pomalo postiđeno u svom pokušaju pisanja! I odlučim, neću više… A onda, negde pred zoru, neka pričica opet kucka u mojoj glavi. Pravim se da je ne čujem. Okrenem se na drugu stranu i pokušavam da nastavim da spavam. Ali, priča je uporna! Ne da mi mira! Navaljuje, hoće napolje! E nećeš, dosta je bilo… Ali ona već urla: Pusti me, pusti me, hoću da izađem… Moram!

I šta ću, malo preko volje, počnem da zapisujem reči i rečice, poteče priča oslobođena, pohrli napolje…

Shvatila sam, ne pitam se više ja, uopšte…