Plamen: poezija, pesme i izbor iz beležnica

„Poznavati moga oca zapravo je značilo poznavati čoveka okruženog hartijama, beležnicama, salvetama – ispisanim prepoznatljivim rukopisom – (uredno) rasutim na sve strane… Pisanje mu je bilo razlog postojanja. To je bila ta vatra kojoj je težio, najvažniji plamen koji je potpaljivao. I koji se nikad nije gasio…

Ima u njegovom delu razne vatre i plamena, da se stvara i da se razara, da se greje i osvetljava, da se čezne i da se uzme. Zapalio je plamen i marljivo ga održavao. Proučavao je i beležio njegove posledice. Opasnost od plamena ga je podsticala – često bi, govoreći o umetnosti drugih ljudi, pominjao nedostatak „opasnosti“, a hvalio „uzbudljivost misli koja je bila u plamenu“.

Ta obuzetost vatrom potrajala je do samog kraja. Ako poželiš mračnije, ubićemo plamen, peva on na svom poslednjem, oproštajnom albumu. Umro je 7. novembra 2016. godine. Sad se oseća više tame, ali plamen nije ubijen. Svaka stranica papira koji je on zacrnio trajno je svedočanstvo jedne goruće duše.“ – Adam Koen, iz Predgovora, 2018.