Prvo lice jednine

„Svet u kojem živimo često se u trenutku okrene naglavačke ako samo promenimo način posmatranja. Ukoliko se promeni samo način na koji pada zrak sunca, senka može postati svetlo i svetlo senka. Pozitivno postaje negativno, a negativno pozitivno. Ne umem da ocenim da li je takva pojava jedna od suštinskih odlika onoga kako je svet ustrojen ili je samo optička varka.“

Murakami opet piše u prvom licu jednine. U ovim pričama čitaoci će prepoznati modele i likova i situacija iz njegovih prethodnih romana i priča. Lični događaji zaogrnuti su fikcijom, s jasnom namerom da čitalac ne može da odredi gde je granica fiktivnog i realnog.

Ali, ova zbirka priča nije autoportretisanje u formi fikcije, već je, pored ostalog, stavljanje u fokus pojmova koji očigledno u ovoj zreloj fazi života i stvaralaštva opsedaju jednog od najčitanijih pisaca na svetu: nestalnost smisla (u književnosti i životu) i identiteta. Ovom temom se bavi na momente i samoironijski, uz kritiku onih koji pretenduju da neupitno znaju šta je pisac hteo da kaže i ko je taj pisac, jer mi svi živimo „u prostoru između maske i pravog lica“, s tim što je kod nekog taj prostor uži, a kod nekog širi. Pa čak i ono najvažnije – ljubav, kao „gorivo koje nam je neophodno da bismo dalje živeli“, najlepše je kad o nekom ponešto ne znamo, ili kad majmun iz Šinagave ukrade nečiji identitet, tako da ta osoba zaboravi i svoje ime.