Ptice stanarice

Evo šta o knjizi piše autorka: “Priča je napisana nakon njegove smrti, u nastojanju da sebi objasnim i olakšam njegov odlazak sa ove planete. Govori i o nekim članovima moje porodice, za koje sam imala organsku potrebu da budu upamćeni. Bilo je bolno, svi su ubrzanim ritmom nestajali iz mog života.”

************************************************************************

Gledam se, na sebi imam kućnu haljinu. Poslednje čega se sećam je zvuk ambulantnih kola, glas, muški dominantniji, hrapav. Zatamnjeni prozori. Ne osećam strah, usresređena sam na Jakova. Zvoni mu telefon, u tišini jede hranu koju mu je neko doneo. Što duže posmatram Jakovljev lik, sve mi je izražajniji. Prisećam se dana kada sam prvi put slikala njegov portret.

************************************************************************

Kada sam se probudila, nije bila tu. Sa moje leve strane nalazio se drveni stočić na kome su dva pisma. Jedno naslovljeno na mene.

Pismo koje je meni ostavila nemam snage da vam u celosti prenesem. Samo jedan deo ću navesti: NADA POSLEDNJA UMIRE, moja Danice. Preživeću zbog svih vas.
Marija je stanovala u mojoj duši. Ušla je u moj život i nikada iz tog životnog voza nije izašla. Iz zemlje koja je pokrila, uporno je izrastalo crveno cveće, neko divlje. Nije mi čudno. Tolika količina emocija i strasti mora da buja.
Čujem note, poznati zvuk klavira. Simfonija za mir, spokoj, smiraj duše. Kraj ne postoji. Tu je nešto neuništivo. Pre mog dolaska u ovaj dom, često me je posećivala jedna ptica, dolazila je pred svaki važan događaj. Pitala sam se gde je svila gnezdo. Tražila sam je, nije bilo moguće pratiti joj trag. Nekad je dolazila posle kiše.