Sarajevo (studija o uzrocima scetskog rata)

Vei deo ove knjige bio je ve napisan kada je grupa spretnih protivnika koji se kupe oko nemake „ Kriegsschuldfrage” , a naporedo s njome gospoica Duram u Engleskoj i profesor Fej u Americi, poeli da vešaju o veliko zvono „ otkria” g. Ljube Jovanovia u almanahu „ Krv Slovenstva” , da bi Foreign Affairs pokušali opteretiti Srbiju glavnom odgovornošu za izbijanje Velikoga rata. Oni prijatelji Srbije na zapadu koji su kroz celi rat ispovedali teoriju o nevinosti zvanine Srbije, u prvi mah, nisu baš tako ozbiljno uzimali dosta jasne iskaze g. Jovanovia da je zvanina Srbija znala za zaveru koja se sprema, smatrajui da e nadleni na vreme izneti potrebne podatke i dokaze da suzbiju optube tako štetne dobru glasu Srbije. Mesto toga, g. Paši je uporno utao itavu godinu dana, što su neprijateljski raspoloeni inostrani kritiari tumaili kao utanje oveka uhvaena u krivici; dok je opet jugoslovenska štampa, veim delom, celu stvar uzela sa pogrešne strane, pa je iskoristila u partijske svrhe (ukoliko dolaze u obzir pristaše sada jednog drugom protivnih Pašia i Ljube Jovanovia). Kada je, napokon, g. Paši progovorio, bilo je jasno da je i on zainteresovan, i to ne toliko radi moralne strane same stvari koliko radi njena uticaja na unutarnju politiku situaciju u Jugoslaviji; usled toga, njegov zakasneli demanti, nepoduprt dokumentima ili bilo kakim dokazima, teško da bi uverio kritiare u inozemstvu, koji nisu ve uvereni drugim, malo jaim, argumentima. Na sreu dobrog imena Srbije, ne zavisimo od onoga što pojedini politiari misle da u izvesnom momentu, treba da reknu ili oporeknu. Imamo u obilju pouzdanih podataka — esto, dabogme, zaobilaznih, ali u svojoj dopunjujuoj se mnoini veoma ubedljivih — koji pokazuju, da su iskazi g. Jovanovia ne manje neverovatni nego što su lako nabaeni i pozitivno štetni. Ja stoga verujem, da e i itaoci ove knjige, sa mnom zajedno, odbaciti priu iz „ Krvi Slovenstva” kao potpuno nepouzdanu. Ali sve da je i tano što je onde reeno, to ne bi ni u emu izmenilo tri osnovne injenice: 1) da je Sarajevski atentat bio samo krajnji dogaaj u jednom spontanom pokretu koji se razvijao u Bosni i u Hrvatskoj, a koji Srbija nije mogla obuzdati; 2) da je Austrougarska od svoje strane još u godinama pre rata sistematski pripremala pokorenje Srbije; i 3) da se Austrougarska i konano odluila da ostane pri svom napadakom dranju, kad je znala da joj je pomo Nemake po svaku cenu osigurana. O svemu tome daju obilno dokaza sami nemaki i austrijski dokumenti, kao što e se videti iz izvoda u poslednje tri glave ove knjige.