Seobe – Robert Simonisek

HORIZONTI KOJI NESTAJU

Kažiprstima su nas usmerili u močvaru,
u kojoj smo ostavili stvari,
mi, koji smo zauzeli tavane,
međusobno smo razdelili ključeve
da bismo otvorili vrata u donje
odaje, u kojima se čuvaju
bicikli i voće.
Gradovi i šume su sporo iznicali,
vetar se zapleo za jezike
koje smo revnosno usvajali.
Bilo je dovoljno sati za ležanja
pod krošnjama, za razgovore
kada smo zanemeli između oblaka.

Gledali smo kako grade puteve,
postavljaju stubove i ugrađuju
prozore koji nisu propuštali dane,
kako dele grad na ćelije
koje čuvaju stranci.

Kada smo stupili u slušaonice
darovali su nas prazninom,
otkrili nam imena stvari
koje su imale isto poreklo
i podučili nas o estetskim trikovima.

Prvo smo plaćali zakup,
proveravali arhive i menjali izdavače,
zatim smo počeli trgovati vazduhom
i bocama svetlosti,
kojima smo lečili leđa
privezana za gvozdene stolice.

Tada smo i vazduh podelili
onima koji nisu i onima koji jesu.

Dovoljno smo videli
da bismo mogli da napustimo veštačke naseobine.
Umesto nas rade računari,
podižemo slušalice i razmišljamo o tome
da naselimo napuštene bašte
u kojima nema ni starih ni novih proroka.
Tražimo one koji ne dele,
i svakog časa zaceljujemo rane na granici
koja zeva za nama.

Robert Simonišek