Smrt Arturova ili Celokupna knjiga o kralju Arturu

Smrt Arturova, prema mome mišljenju, odgovor je jednog čoveka palome svetu u kojem se našao – svetu u kojem je podanička vernost vitezova bila promenljiva, a lična korist snažniji podstrek negoli pravična stvar. Premda je sam Malori bio kriv zbog povrede ideja izraženih u trojičnoj zakletvi, njegovo ponašanje nije bilo ništa više nego što bi neko mogao da očekuje u jednom društvu u kojem se dva bliska rođaka otimaju oko engleskog prestola. U jednom ovako jadnom prizoru nije nikakvo čudo da se oni na nižem stepenu društvene lestvice ponašaju na sličan nečastan način. Ovako datim tekstom – i to posebno s uključenjem pravila o viteškom ponašanju takoreći na samom početku – Malori kao da izvodi izvestan eksperiment; ovde su, kaže on, izloženi ideali viteškog ponašanja. U preostalom delu svog teksta on stavlja na probu ove ideale u raznim situacijama – u pitanjima ljubavi, pustolovine i vere – kao da pokušava da ponudi izvesno rešenje svetu u kome živi. Da li je njegov pokušaj bio uspešan – ili od bilo kakve trajnije vrednosti – to ću prepustiti svakom da o ishodu sam prosuđuje. Međutim, bez obzira na bilo čiji lični sud, čitalac bi mogao da se divi naporu koji je, u svome nastojanju, uložio Malori. Malorijevo delo je razvođe u samom razvoju legende o kralju Arturu, jer je njegovo štivo najpovezaniji, najrazumljiviji postupak jednog jedinstvenog autora u razradi arturovske legende pre modernog perioda. Malori uzima i probira, meša i prerađuje, odgoneta i dodaje delove iz svojih izvora da bi ispričao priču o Arturu koja se odvija od početka pa do samog kraja. U sredini, njegovo žarište se udaljuje od Artura da bi iznelo priče o njegovim vitezovima, u čijim je poduhvatima kralj nerazlučiva ličnost. On pažljivo preuređuje epizode iz svojih izvora da bi ispričao priču o Arturu koju on želi da iznese, i njegovo je delo to koje stoji kao monumentalno i konačno arturovsko štivo na engleskom jeziku, u kojem su bezbrojni potonji pisci tražili svoje nadahnuće.