Sneg

Šta je poezija? – upita sveštenik.
– To je neizreciva tajna – odgovori Juko.
Jednog jutra na prasak lonca s vodom proklija u glavi zrno poezije, probudi dušu i podari joj svoju lepotu. To je čas kad se kazuje neizrecivo. Trenutak za putovanje stojeći u mestu. Trenutak kad čovek postaje pesnik.
Ništa ne ulepšavati. Ne govoriti. Gledati i pisati jednu haiku.
Jednog jutra se probudiš. Vreme je da se povučeš iz sveta da bi te on bolje iznenadio.
Jednog jutra nađeš vremena da gledaš sebe kako živiš.

* * *
Ima dve vrste ljudi.
Ima onih koji žive, igraju se i umiru.
A ima i onih koji ništa drugo ne rade sem što održavaju ravnotežu na hrptu života.
Ima glumaca.
Ima i hodača po žici.
Maksans Fermin – Sneg