Teorija Zavere

U Miloševićevo vreme, srpski zaverenički diskurs nije imao subverzivni i pobunjenički duh karakterističan za današnje zavereništvo u zapadnom svetu. Ovo je bilo stoga što se, za razliku od svojih, kolega na zapadu, srpski teoretičari zavere nisu osećali ugroženi u svojoj sredini. Miloševićeva Srbija se sama proglasila za poslednji bastion otpora svetskoj zaveri i novom svetskom poretku, pa je zato bila idealno stanište teoretičara zavere svih vrsta. Sve dok je Mitošević bio na vlasti i gromoglasno govorio „ne“ novom svetskom poretku, teoretičari zavere bili su u samoj matici. Zato je njihova paž

nja mogla da se usredsredi na mahinacije spoljnog neprijatelja: na Bilderberšku grupu “Judejce” ili prosto naprosto “Zapad”. Premda su se politički protivnici srpskog režima smatrali “petom kolonom” i potencijalnom pretnjom, ovaj vid teorije zavere ostao je u zasenku preovlađujuće opsesije “spoljnom pratnjom”.
Stalno prisustvo nepoverenja prema Zapadu među konzervativnim političarima i njihovo naglašavanje vrednosti tradicionalizma i nacionalizma koje su još uvek prirodno podneblje teorije zavere predstavljaju simboličku vezu današnje Srbije i ideološkog miljea kasnih devedesetih. Staviše, predstavnici konzervativnog političkog opredeljenja u matici srbijanske politike svakako prepoznaju potencijal teorije zavere u borbi protiv svojih liberalnih protivnika. Iz tog razloga ih ne uznemiravaju njihove veze s onima koji šire ovakva shvatanja niti se zbog njih osećaju neugodno.