Tursko voće

„Nije čudo što su ljudi skoro padali pod tramvaj dok su se osvrtali za njom, što ju je ulicom pratio hor automobilskih truba, i što bi je žene iz kraja rado spalile kao vešticu, jer su njihovi muževi s rukama u džepovima pantalona stajali kod prozora sve dok se ne bi vratila iz dućana. . . Fotografije s početka, kad je imala taj obesni pogled u očima. S ružičastim šeširićem, zanosnim nabubrelim usnama i golim ramenima koja su virila iz crno-belog prugastog džempera koji sam kasnije spalio. Ili kao Ciganka u spavaćici sa cvetnim dezenom ispred išaranog sivog šatorskog platna kućice koju smo iznajmili u dinama, s onom samouverenošću u kukovima i podbulim licem od sna. Pitao sam se da li pamti kako je iza tog prljavog platna spavala s patkicom između svojih lepih sisa, i koliko smo bili srećni u onom belo ofarbanom, drvenom krevetu. . .“„Bio sam srećan što mogu po ceo dan da je gledam, a ona se veoma dobro nosila sa siromaštvom. Nalazila je da je to zabavno, jer je opet mogla da mi pokaže šta ume da napravi od dimljene haringe, nekoliko paradajza, peršuna i tvrdo kuvaniih jaja. Ali ponekad ne bi izdržala da ne pojede nešto slatko, pa bi me molećivo pitala, poput devojčice: „Da napravim kolače?“ Tada bi kupila svež hleb i paketić putera. S radosnim izrazom lica sela bi za sto, na hleb namazala debeli sloj putera, obilno ga prekrila rendanom čokoladom, i na kraju sve posula šećernim mrvicama u boji. Zima u zemlji dembeliji, tako je to zvala. . .“„Šta se dogodilo? S njom? Šta se vremenom promenilo? Ili sam ja bio slep za nešto što je oduvek bilo tu. Zar nisam video da je mila riđa zverka, u početku s oklevanjem i skoro neprimetno, a kasnije sve žešće htela da se oslobodi iz mog zagrljaja? To sam se, u svojoj čežnji i očajanju, uvek iznova pitao kad je otišla. . . A onda sam se setio rečenice iz pisma jednog prijatelja: ‘Živeli ste srećno kao zveri, i tome je jednostavno došao kraj’. . . “