U lavirintu

Poeziju i pesnike treba uvek braniti, šta bismo bez njih. Zamislite svet bez poezije, kako je rekao Stevan Raičković: sve bi i dalje postojalo, ali ništa više ne bi bilo isto. Pesnika uvek treba braniti – čak i kada su pesnik i političar spojeni u istoj ličnosti. U IME POEZIJE valja reći da nas sedma pesničkih krugova nove zbirke Igora Mirovića suočava s tim da se mora o ovome svetu, i u ovom svetu, pevati – inače je sve sivo i svodi se na novi uzaludni dan. On je političar, koji ima razumevanja za kulturu i književnost. Nija angažovani pesnik onako kako su to bili Bajron i Viktor Igo. Nije ni pesnik koji se angažovao u upravi državom, kako su to bili Deržavin i Gete. Prevelika su to imena, ali nisu jedina u kojima se ova veza poznaje – politikom su se bavili i Zmaj i Laza, ali i Đilas i Zogović. Ono što naš pesnik jeste, i zašto njegovu knjigu poezije, kao i one prethodne, vredi čitati, bez ove intrige vezane za jedno delovanje, to je želja da se stihom istraži unutrašnji prostor sveta i sopstvene sumnje.

Zato je Igor Mirović pesnik, to je posebna vrlina. To jeste važno, važnije od pohvale s kojom se ova knjiga preporučuje.