Ukradeni Bog

itanju fantastika definisana ključnom osobinom – epska. Nastavimo li sa ova­kvom laičkom analizom, bićemo preplavljeni čitavim nizom asocijacija koje budi pomen epskog: objektivnost, širina, ozbiljnost pripovedanja; pored toga, velike su šanse da će nam se u glavama pojaviti ikonografija evropskog srednjeg veka.

Onaj ko sa takvim očekivanjima pristupi Pavlovićevom romanu doživeće veliko iznenađenje. Za razliku od jezgrovitosti i melanholije Mesečevog ratnika, prethodnog romana iz ove edicije, Ukradeni bog nudi nam razigran stil i raskošnu paletu boja. Nemanjin svet vrca magijom i svetlošću, pleni istovremenom lucidnošću i luckastošću; epskog u najbanalnijem smislu te reči nema. Iako piše roman, koji pripada epici kao rodu, autor nije istinski epičar: umesto toga, njegovo pisanje je duboko protkano lirikom, a u romanu su zastupljene i brojne poetske vinjete.

Najveći kvalitet Ukradenog boga bez ikakve sumnje leži u Pavlovićevom stilu, ali luckasta lucidnost ne završava se tu; čitavo delo protkano je njome. Autor svesno bira da napusti utabane staze, da na već rešene probleme ponudi nove odgovore, koji možda nisu najbolji, ali su zato – iščašeni i oso- beni. To, međutim, ne znači da je njegovo pisanje neozbiljno. Naprotiv. Nemanjina zrelost se ne ogleda u pesimizmu, krvoproliću i realističkom prikazivanju; odlučio se za jedan drugačiji put, za sanjalačku uobrazilju dovoljno duboku da zaprema život sam.

Zametak priče o Euronu, koja je nastajala organski, razlistavajući se i bokoreći, obrazovao se u autorovom dečaštvu i srednjoškolskim danima; vremenom, razvio se u prolog jednog drugog ostvarenja, i na kraju – u zaseban roman, plod dugogodišnjeg rada i osluškivanja snova. Taj zapis Nemanjinog srca sada držite u svojim rukama. Budite svesni njegove dragocenosti; ne samo da čitate roman koji izmiče definicijama, koji donosi nešto novo na srpsku književnu scenu, već i ogledalo u koje, poput Landorovih nevesta, hvatate zvezde piščeve duše.

Miloš Mihailović