Unutrasnjost

Knjiga je napisana na dobro promišljenim zakonima pačvork-sećanja koja od života, naknadno, tvore međusobno nezavisne slike, majušne celine, iskopane iz priličnih dubina, a koje opet, na kraju, utiču u zajedničku reku. Na isti način su (ne)zavisni od realnosti i likovi i njihova imena – neka vrlo znana (Kiš, Zafranović…), nepoznata, izmišljena i ona autoru najomiljenija – obeležena inicijalima. Kao i mesta dečaštva. I čitav život se odjednom učini kao jedan inicijal, koji nudi neizmernu slobodu poigravanja sobom i junacima. M. V. i dalje hoda vojvođanskom ravnicom, i dalje lokalno prenosi u univerzalno, fikciju u stvarnost, detinjstvo u sadašnjost. Porodično sećanje postaje priča o napuštenim kućama i čitavim mestima, o kućama-grobovima, o odlascima bez povratka, preseljenjem na ovaj ili onaj svet.