Upotreba čoveka : roman

Mada je forma Upotrebe čoveka na prvi pogled disperzivna, rasprskavajuća (s velikim brojem narativnih rukavaca, digresijâ koje u jednom trenu postanu glavni tok, pa se najedared izgube, uliju u drugu priču, da bi se njihove ordinarne misterije razrešile odjednom, kao usput, gotovo u polurečenici), ipak, na kraju, čitalac ima utisak da je završio pravilan, geometrijski precizan, pun krug, da je upravo obrnuo jednu zatvorsku ili logorsku šetnju, provozao se zidom smrti, sišao s vrtoglavog ringišpila, posle kojeg ostaje samo osećaj mučnine i zagušujuće levitacije. Takvu strukturu u Upotrebi čoveka Tišma najpre podržava povremenim uvođenjem gorko-lirskih pasaža, s prvom rečenicom koja se identifikuje s naslovom i temom čitavog poglavlja i sa svim likovima objedinjenim u taksativni, naizgled bezdušni, bezosećajni spisak bolesti, strasti, padova, nerazumljivih znakova. Mnogi je već istakao da ove slike jesu antologijski vrhunci Tišminog pripovedačkog umeća.