Veliko stado

Stil ovog francuskog književnika obojen je prefinjenim senzibilitetom, ali nikad sentimentalnošću ili jeftinim osećanjima. Taj stil je, štaviše, u docnijoj fazi njegovog stvaralaštva, i posebno u romanima, katkad opor, redovno analitičan, često obojen ironijom, koja sugeriše rezervu, kritiku. Zbog kritike će pacifista Žiono – kome je i angažovanost svojstvena – postradati: u Petenovoj Francuskoj, ali i posle Oslobođenja, u dva maha će dopasti tamnice.

Istorija sa velikim ,,I“ , koja seče onu malu, zanemarenu istoriju, o minornom življu koji snabdeva ratnu mašinu, nije bila nepoznanica francuskom provansalskom piscu, Žanu Žionou. Pion u Prvom svetskom rat

u, Žiono svoje beleške sa fronta, ali i razmišljanja o napuštenom domu, transponuje u roman Veliko stado. Žiono je svoje delo posvetio ,,muškarcu koji je mrtav i ženi koja je živa“. On piše o večitoj borbi Erosa i Tanatosa, o borbi onih malih koji žele da žive i onoga koji proždire sve pred sobom. To je priča o sukobu skromnih ljudi Provanse i Velikog rata. Na samom početku romana postajemo svesni izvrsne Žionove analogije između tog ljudskog i životinjskog krda. Između neiskusnih vojnika, koji na vrhu stada postaju živi štit u ratu i ovaca, koje slepo i verno slede svog pastira. Stado ne staje danima, a vojnici marširaju satima do iznemoglosti. Vojnici i krdo vode paralelni, isti život – oni se danonoćno teško vuku, dok iza njih ostaju samo krv i bol. Uporedo sa opisima života na frontu, ako ga je tamo uopšte bilo, Žiono pripoveda o domovima i usamljenim ženama. Dok napolju teče veliko stado, žene pokušavaju da nastave dalje, da sakriju prazninu i odsustvo. U krevetima ostaju tople senke. Na poljima nema muške ruke, koja se nabrekla od snage i umeća sada negde drugde bori sa korovom, onim ljudskim. Žiono opisuje jedan univerzum gde je sve oslobođeno od čoveka. To je naopaki svet gde životinje vladaju nad ljudima.