Venac Za Mandeljstama

U prirodnoj težnji pisca da stvori nešto svoje, što će se razlikovati od već uobičajenog, mladi Osip Mandeljštam, u početnom naporu svoje intenzivne stvaralačke aktivnosti, našao se u redovima jedne grupe pisaca „dolazeće generacije“, koju je okupio kritički odnos prema tada vladajućoj simbolističkoj književnosti. Našao se u krugu „akmeista“, pesnika koji su se pobunili protiv simbolističke neodređenosti i maglovitosti, protiv umetnosti koja okrenuta apstraktnim simbolima, počinje da gubi komponentu čulnosti i time kreće ka neminovnom samouništenju. Taj novi koncept savremene umetnosti postavljali su i sve jasnije formulisali, u razdoblju od 1910. do 1913. godine, kao svojevrsni inicijator, Nikolaj Kuzmin (1872–1936), a kao osnivači, Nikolaj Gumiljov (1886–1921) i Sergej Gorodecki (1884–1967). Oko ovog koncepta u Peterburgu je 1911. godine formirana akmeistička organizacija mladih pisaca pod imenom „Ceh pesnika“ (u nekim tekstovima na našem jeziku prevođen je i kao „Esnaf pesnika“). Na njenom čelu bili su Gumiljov i Gorodecki, kao i Ana Ahmatova (1889–1966). „Cehu“ je zajedno s Mihailom Zenkevičem (1891–1973), Vasilijem Gipijusom (1890–1942), Vladimirom Narbutom (1888–1928), Georgijem Ivanovom (1894–1958) i drugima, pripadao i Osip Mandeljštam (1891–1938). Imajući u vidu potonji stvaralački razvoj ovih pisaca, Mandeljštamova supruga u svojim izuzetno zanimljivim (i potresnim) memoarima tvrdi da su pravi akmeisti bili samo Gumiljov, Ahmatova i Mandeljštam, dok su ostali samo slučajni saputnici (N. Mandeljštam 1984: 115).