Venecija

Dobitnik Ninove nagrade.

Stvarnost ostaje ružno pače, ako je pažnja ne pretvori u labuda.

Vladimir Pištalo jeste danas jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, a njegova dela, pre svega romani Tesla, portret među maskama i Milenijum u Beogradu, prevode se, ili su već prevedena, na dvadesetak svetskih jezika.

Roman Venecija sasvim na vrednosnom i smisaonom tragu ovih već kanonskih knjiga srpske književnosti, otvara nam i neke nove horizonte. Venecija je jedan od najneobičnijih romana naše književnosti upravo zbog svoje komunikacione platforme. Pisana u tananom procepu između bildungsromana i knjige metamorfoza, ona iznosi pred čitaoca jednu duboko ličnu priču intelektualnog odrastanja i poetskih metamorfoza.

Pištalova Venecija pokazuje onu brodelovsku ljubav za Mediteran. Kroz knjigu o promeni, knjigu o obrtanju svih značenja u karnevalu, autor posmatra Veneciju na ozarenim licima ljudi iz celog sveta.

Pisana između načela da je „ceo svet zaključan, a ključevi se ne vide“ i da je „metafora alatka stvaranja koju je Bog zaboravio u svetu“, Venecija predstavlja drugi svet u ovom svetu, u remboovskoj „nenastanjivoj strani vazduha“. Ona je metafora duhovne potrage, naš Roman o Čarnojeviću za dvadeset i prvi vek, omaž Felinijevim svetim ludama, omaž Kazanovi, koji je trčao maraton kroz tela žena. Poput himere samog grada i roman Venecija je začudna sinkretistička mešavina, književni odgovor na postojanje ove „plutajuće bajke“.

Pred nama je, dakle, duboko najličnija knjiga najpoetičnijeg srpskog pisca.