Zašto se plašimo?

„Napolju grmi i u kući je nestalo struje. Aleksin tata upalio je veliku sveću i stavio je na sto. Aleksa je nekoliko minuta gledao kako plamičak treperi. Onda ga je upitao:– Tata, da li se ponekad plašiš?

Strah je osnovno osećanje i prati nas otkad je sveta i veka.
Naši strahovi nam uglavnom govore o nečemu što možemo ili moramo da rešimo. Pružaju nam priliku da stignemo do skrovitih mesta u nama samima. Kad prevaziđu strah, junaci i junakinje priča i bajki pobeđuju. U tom slučaju pobeda ne znači pobedu nad drugim. Ako se suočimo sa strahom i probamo da ga prevaziđemo, bolje ćemo upoznati sebe.
Uprkos svemu, strah nas privlači. Ili, makar, neke vrste straha: ulazak u napuštenu kuću, slušanje strašnih priča pored vatre ili gledanje filmova strave i užasa. Moglo bi se reći da uživamo igrajući se strahom. Strah, sa svoje strane, želi da se ispolji i kad reči zaćute, telo govori: naježimo se od glave do pete, srce nam snažno lupa: telo se napinje iščekujući strah iza svakog ćoška. „