Zločin i kazna

Sredinom septembra 1865, Dostojevski iz inostranstva u pismu redaktoru časopisa „Ruski vesnik“ Katkovu ovako izlaže osnovnu zamisao „Zločina i kazne“:
„To je – psihološka analiza jednog zločina. Savremen događaj, ovogodišnji. Mladi student, isključen s univerziteta, plebejskog porekla, koji živi u krajnjem siromaštvu, lakomislen i kolebljiv u shvatanjima, predaje se nekim čudnim nedovršenim idejama, koje vitlaju vazduhom, i odlučuje da jednim poduhvatom izađe iz svog nedoličnog položaja. Rešava da ubije jednu staricu, titularnu savetnicu, koja daje novac na kamatu. Starica je glupa, gluva, bolesna, pohlepna, uzima čivutske kamate, zla je i drugima zagorčava život, izrabljuje svoju mlađu sestru koja je služi. ‘Zbog čega ona živi?’, ’Da li je ikome korisna?’ itd. Ova pitanja zbunjuju mladog čoveka. On rešava da je ubije i pokrade, kako bi usrećio svoju majku, koja živi u provinciji, da izbavi sestru, koja služi u kući nekog spahije, da završi studije, otputuje u inostranstvo i kasnije čitavog života bude pošten, postojan, odlučan u izvršavanju ‘humane dužnosti prema čovečanstvu’, čime će, naravno, ‘zagladiti zločin’.“
Međutim, posle izvršenog ubistva, pred ubicom iskrsavaju nerazrešiva pitanja, muče ga neslućeni i neočekivani osećaji. Osećaji otuđenja i razjedinjenosti, koji ga prate od časa izvršenja zločina, namučili su ga. Zločinac prihvata patnju, kako bi iskupio svoje delo.